Жена

302 ВЕНА

И сместа пизвестише брвојавно жупаппју о вакључку. У госпође председнице спјало се лице.

_ Кад је после тога једна госпођа замерила попадпји што је пристала на онакав закључак, опа рече: — Морала сам.

— Шта ви морала! Ја бих пре умрла но што бих на то пристала. Ено државе, ено жупаније, ено политичке општине, па нека зидају среску болницу, откуда је то наша ствар2

— Све ја то знам, добра друго — вели попадија. — Али да ти истину кажем, поплашила сам се од оне моћне бестије председноце, да не учини и мом попу какво вло, као што је дохакала сиротој кан ки. Јер све је бадава; није истина да поп није човек.. И он је човек...

Замало дође п дзн прославе, па п обећано пзненађење. Госпођа председница је ва свој велики рад на пољу доброчинства добила — орден. Сам га јој је велики жупан прикачио; војена мувика је свирала, банкет је испао сјајно, а на забави је госпођа председница говорила тако дпрљиво о сиротињи, да је свима натерала сузе.

Ипак је тога дапа и она учинила доброчинство. Вахвалила се на предведништву, а в њом напустише добротворну задругу и бележник, па и други саветипца. Госпођа попадија сазвала је одбор. У тој одборској седници госпође ву плакале од радости. Изгледало им је као да су отишли Татари, и храбриле су се узајамно, да пагубљених 10 година не значи још пагубљен свет. Вел.

= ТУЂЕ МИСЛИ.

Ако хоћеш да се попнеш на највише брдо мудро-

сти, мораш бити спреман, да те уз пут паметни исмевају. ж

Скоро је невероватно, колико је душа у стању да улије

снаге у тело. ж

Људи воле кокетне жене, само ако нису њихове.