Жена

ЖЕНА 417

Равуме се, да је Поповићевима било најтеже. Када је он први пут рекао жени шта их је снашло, она се ухвати руком за срце, као да ју је тамо погодило зрно. Шрве јој речи. беху: Шта ће казати Милева! па онда јаукну: А шта ће рећи свет! То не сме нипошто бити.

Домаћин се градио пред њом јак. — А шта ме се тиче свет! (А богме га се тицао тај свет са великим носом и великим језиком.) А наша је Милева паметна. Олушај ме, Смиљо, треба добро да промислимо. Бивало је и тога у свету.

Алп госпођа Смиљка заврте главом и рече одлучно: — Никада.

Домаћин је у души осећао исто тако, али је према жени хтео да покаже, да је просвећен и да се не обзире много на светске обичаје.

Кад год је уграбио мало времена, долазио је жени на разговор, а увече су разговарали до неко доба ноћи. Решили су да зову њенога брата, професора, кога су обоје јако ценили, и нису никада отпочињали што крупније, а да га не питају за савет. Њему су писали и позвали га да дође чим може. А ван тога су решили, да ни једном детету не говоре ни речи. Чак ни Милици. Она је бев сумње све слутила, али се видело на њој, да беше преплашена и ћуташе.

У среду у подне, дакле четвртог дана после просидбе, седели су ва ручком. Одједном њихова најмлађа кћи „Бубица, девојче од 12 годана, ђак другог равреда више девојачке школе, прекиде несносно ћутање: — Мама, ја знам све!

— Шта знаш — упита је мати, која беше задубљена у дубоке мисли.

— Па знам, шта ти п тата од недеље непрестано шушкате, ватварате се у собе као да правите лажне новце, а нама деци ништа не кажете.

— Па шта знаш» —- питала ју је мати, а задрхта у ерцу.

— Внам то, да је г. Васић бао код нас прошле недеље у подне. (ве смо га виделе. А био је зато,