Жена

ЋЕ ЈЕГА 5217

— Повратиће се. · Крв није вода...

— То не, јер је та љубав дубоко закопана пропашћу мојом...

— Кад вас у вече загрле, па очи своје у вас упру, нећете моћи а да не осетите љубави према њима. Њихова љубав према вама изазваће у срцу вашем Мороа вашу према њима.

- Не, јер ја сам их одстранио од себе... Дао сам их у стан код једне праље, па тамо како им је, тако им је.... Зла судбина моја уништила је опену

пскру родитељске љубави у мени према тој деци. А и деца су од матере васпитана против мене..

Гровно! Ужасно! Данас човек п псету своме поклања љубави а не би ли детету, па још своме рођеном детету! Бацио сам поглед за овом човеком п нисам имао речи, нити израва ва њега, него сам само тешко уздахнуо.

Прошао је већ добар месец дана, како је школа, отпочета. Очекивао сам сваки дан моје нове ђаке. Отац њихов нешто је оклевао, и ако смо се који пут срели на улици обрицао ми је, да ће их за који дан довести и папослетку ипак их није он довео, него једна дебела Швабица, код које су деца била на стану и храни.

ШТвабица мп је на просто изјавила, да се деца, зато нису могла тако дуго уписати, што нису имала одеће п обуће и да је имала муке, док им је оца нагонила, да их заодене. То је неколико пута нагласила, само да би себи што више заслуге приписала око бриге за ову децу, додајући, како и сама много чини тој деци од своје деце,

Обојица су имали врло лепе сведоџбе. Старији Војислав ушао је у четврти, а млађи Радослав у трећи разред.

За књиге морао сам се ја да побринем, такав је ето био почетак, а са осталим школским потребама пшло је са великим натезањем. У школи нису били ни пзблизу онакви, какви су сведоџбом били оцењени. Ствар ми је била јавна. За њих се нико није бринуо, па ни она Швабица, која се толико истицала, како се за њих својски брине. Ја сам видео, како се она