Жена

УВА 529

њих могла редовно чути, како им је. Ваш цењени одговор жељно чека: Милица Драгојева. Б... (Р. К.)“

То писмо беше писмо матере мојих ђака Војислава пи Радослава. Прочитао сам га неколико пута и шта вам га више читао, све сам више жалио ту несретну жену. Зар њезина љубав према тој деци није могла спречити, да не дође до тогаг — питао вам се у себи. Да, у тренутцима, када се мужи жена растављају, и не помишљају на судбину своје деце, — дао сам себи одговора. Испунио сам јој молбу. Старији син написао јој је све што је желела, а ја опет од своје стране, да деца не напредују, да ву скроз вапуштена, те немају никаквог надвора над собом. На то ми је стигао овај одговор:

„Штовани господине! Мене је веома ивненадило, да моји синови у школи не напредују. Док су самном били, били су увек врло добри ђаци. Мислила сам, да сврше трговачку школу, те да тако што пре дођу до свога хлеба, а тиме да и мени свој тешки и чемерни живот олакшају. Ја видим да од свега тога, неће бити ништа, они ће код свога оца пропасти. Јадна моја деца! Ја док сам могла, држала сам их код себе. Пошто сам остала без средства да их издржавам, јер немам ни за мене једну, морала сам их послати оцу. Њихов отац никада ми није послао ни једне потуре пако је био дужан да ми шаље за издржавање деце. Ја што сам имала потрошило ог. Дошло је време да се даље не иде, па да се поред мене и деца не пате, послала сам их оцу, даоно њима даље бригу води, јер је на то и законом присиљен. Држала сам, да ће им поред оца боље бити, а ја шта чујем, њима је канда горе сада с њиме, него кад су били са мном. Ја сам једна најпесретнија мати на свету. Он је човек бев срца, без душе, без осећаја, бев чувства, он је један нечовек. Нека се стиди! Гледаћу ускоро да дођем тамо, да видим моју сироту децу и да их посаветујем а настојте и ви госп. учитељу, да се поправе. Говорите њиховом оцу, да више пази на њих и да их не баца од себе, као блато са ципела. Још вас молим, да предате деци