Жена

3

_ ВЕНА

. ј Мезимица.

Рани мајка мезимицу Стану, На душеку и меку дивану, Негује је као стручак крина, Ранила је шездесет година. Брижна мајка мезимицу чува, Да је како ветар не продува, Да је нико у игри не свали, Да је никад сунце не опали, Да јој пос'о руке не утруди, Да се у њој младост не пробуди, Да јој драги не разбукта груди, — Бранила је од мува и људи. Чувала јој од промаје лица, Чувала је чак од другарица, И да пред њу не ступи страхота, Чувала је борбе и живота.

Од бриге се мајка пресавила И вид очњи најзад изгубила. Иде време, ал') не без промене, Дође хора да се мрети мора, Ал смрт неће по реду да коси, Прво ћерку, после мајку носи.

Слепа мајка над постељу пала, Па овако тужна закукала: Мезимице, јединице мила, Бар да очи нисам изгубила, ја бих нашла лековиту траву, И спасла бих своме чеду главу. Ћери моја, све моје уздање, је л' те жао ово умирање 7! Слабим гласом ћерка проговара: Смрт већ врата предамном отвара, Живот ми их није отворио, А и живот Господ је створио. Шта сам, мајко, ја Богу скривила, Кад умирем, а нисам живила 2!