Жена

ЋЕ А 549

тебе, а не ти њих. Више је пропало деце од превелике мајмунске љубави, него из мржње.

=

Дошао је живот, онај хладни живот, који не

мази. Дошао је живот, који не познаје оно начело: — Или сваком детету сасвим једнако, или боље никоме ништа.

Већ у основној школи нису могла деца да добију једнаке сведоџбе и ту је било доста плача. А у том плачу као да је било и мало зависти.

Нисам се могао уздржати а да не кажем матери: — је ли; ниси могла да идеш учитељима и да им кажеш: ако већ не можете да дате и Пубики добре оцене, а ви их не дајте ни Муцики ни Дуцики.

Но све већ беше касно. У кући је био створен ред, а тај су ред деца од малоће запамтила, и тражила су увек и увек: Свима једнако!

Једнога дана нађох снају где плаче. Пубика се разболео. Ја сам покушао да је тешим, јер није опасно. Али она заврте главом и исприча ми, како

и она држи да није опасно. Покварио је само желудац и не може да једе. Али је у болесној раздражености тражио, да не једу ни друга деца, кад не може он. И направио је читав лом.

Сурови живот све је јаче разоравао ону идеалну једнакост, на коју су деца била свикнута. Морали су се полако навикавати, да не може свима и увек бити једнако.

ја сам често говорио снаји, пола у шали пола у збиљи: — А шта ћеш ти радити кад ти тзоји клипани одрасте, па почну од тебе тражити једнаку девојку за свакога2 Сасвим једнаку. Како ћеш да им нађеш2

Кад су почели да се момче, мати примети да се сваки најрадије забавља са другом и говорила ми је: Преварио си се, девере. Моје начело једнакости, није донело онако рђава плода као што си мислио. А мојим понашањем задобила сам неограничену љубав све моје деце.

— Ја се томе највећма радујем, — рекох.

| + 3