Жена

БЕТА 561

дељу обичај, да жена не треба да роди више од двоје деце. Код нас пи дошло у том погледу до неког сталоженог „реда“, него се крха и ломи свакојако, понајвише наопако.

Има код нас Срба, нарочито у Банату и Бачкој, једно вло, које је, рекао бих, чисто наше. Бар га у тој мери нема нигде. Додуше, кад погледамо по историји, видећемо, да је код сваког зла жена извукла увек најтежи део. Али ово је и преко сваке мере сувише.

Наше су ратарске жене у поменутим крајевима толико оптерећене сваковрсним пословима, да то већ личи на мучеништво. Тако им све и познаје. Познаје на њима и познаје на деци њиховој. И познаје по томе, што и не рађају!

Има можда и њихове кривице, ако се то може навватп кривица. Стеране до на кућњи праг, када се тиче јавнога права, кад смотрише да долази економ ско пропадање, оне подметнуше јуначки своја леђа, да отклоне материјалну пропаст од куће своје и породице своје. И више него јуначки. Ја верујем, да мушки не би могли навалити на њих онолике надчовечне и нечовечне терете, да оне нису пристале на то. Јер вашто то нису учинили Немци, Мађари, или други народи у истим пределима 2

До нашег ратара је запста велика кривица, који ово мучеништво трпи и помаже. А оно РО кућу. а не подиже је.

У нашим равбијеним домовима, у пнокоштини, живот наше ратарке је сваким даном све тежи. Она није само жена, мати и домаћица, него је још п аргатин. Она мора све и ради све.

Прошла су она времена, када је могла да преде, а разбој се све већма губи из ратарских домова. Природно је, да са нестајањем равбоја и вретена мора да се губи п народна ношња.

Она држи у реду кућу. То је онај посао, што га мушки најмање запажа. Кад га питају, шта му ради жена, он каже: Шремешта чашице с једне на другу страну. МИ млатп с крпицом, па по себи већ знаш какви су већ женски послови. То је тај посао