Жена

560 ЋЕ НА

"Калосно је само то, што многи и многи, који се попео на књижевнички амвон, да придикује, својим животом пи радом помаже оно вло, које осуђује. Хоћете да вам ратарке рађају. А не устајете противу оне политике, која им скида с главе кров и гони их у надничаре. Не устајете против оне политике, која треба да подигне тога ратара материјално, умно, здравствено... Не помажете ту политику, него помажете ову данашњу буру, која све руши и строваљује. Нећете да се замерите високој влади, нити моћнима и силнима, па гласате на изборима уз ову данашњу трулеж; подржавате ово стање, које сатире и децу у утроби мајчиној, па онда декламујете: — На посао, сестро Српкињо, рађај! |

Но као што видите, и ја сам запао у декламацију, па декламујем онима, којима већ не би помогло, па да очитате над њима ние молитву Св. Василија.

Кренуо сам мало у страну, кад је била реч о војеној граници. 'То је била касапница, из које су иввлачили нашу крв и наше месо кад им је требало, али смо сред те касапнице живели у домаћим задругама, комунијама. У тим задругама био је наш народ материјално заштићен. Тамо је могао у свако доба да дочека госта. Тамо је било могућности да

људи и жене и раде, и да се одморе. Тамо, у оном великом породичном друштву, могао је свако да нађе неге у болести, и миран човечји живот у старости. Тамо је налазила и породиља неге и штедње. Тамо су увек имала и деца на коме да остану; тамо је била грешна п сама помисао, да се мати извлачи из своје дужности. Управо таква помисао беше неприродна, скоро немогућа. Кујне су биле пупе лонаца, а собе пуне деце.

А како је данас у том погледу 2! Само је још у песми остало: Није газда ко има волова, већ је газда ко има синова. Све је раздружено, а тај син за час одрасте и тражи свога дела. Домаћин се ноћу не одмара него се преврће по постељи и разбира: колико ће педљи земље доћи на свакога вина, кад се разделе, Ни да живи ни да мре. Ова је брига створила код других народа, нарочито код Немаца у Ер-

У