Жена

БРЕНА _ 585

С Ко небу хоће да се уздиже, Ко тежи рају, лако достиже, Ал једно само мора схватитп: Смрћу се мора најпре збратити. То неће човек, од тог страхује, Радије пуви, служи. робује, Чашу ће срама сву да испије, Само да умре мало касније.

Мрак му је тежак. Још бог богује, И човек другу жељу казује: Друго му ва сад ништа не треба, Само би једну звезду са неба. И јурну звезда грдним простором, Ватутњи простор силним проломом, Ал даље небу, звезда, хладнија, Што ближе земљи, све је тавнија. Сручи се доле, и већ за мало, Од звезде црно брдо постало. СОпромах човек, он п не снује Да само небом звезда звездује, И поред праха, блата, камена, Ни звезда више нема пламена.

А бедан човек и сад не схваћа, ( које га стране бије недаћа; Ма камо наг'о, свуд је тешкоћа, Уз то га самца мори самоћа, И тад му трећа жеља наспела: Пошљи ми, боже, једног анђела!

И крену анђуо, дуго не траје, Влатна му боја с косе нестаје, Рајски му полет све то слабији, Што ближе земљи, све је вемнојг. Кржљаве крила, душа увире, Место да лети, он се сатире.

На земљи рајска снага престала, Од анђела је жена постала. Исти је човек, само слабија,

И само мало нешто друкчија,