Жена

________ АЕН

Ја љубим гријешни земски кал и свијетли божји свод

и ћутим, ја сам анђелу

и човјеку сам род.

Ах то је моја биједна коб

и то је сав мој вај,

што небом хоћу земљу знат а земљом тражим рај.

У ту пјесму без написа, улијева спознају себе саме, као жене створене за сузу, гријех и чежњу, што је својом религијозношћу одана вјери у Бога и небо, што на том свијету у којем се бори са биједом и судбином, ипак тражи онај рај, о којем јој женска душа снива.

Даље су јој дражесне пјесме севдалинке, пуне топлине свјетла, слободе и сунца. Сунце и сјај прати сваки њен осјећај, био он одјек радости, среће, чежње или туге. Оно као да огријева топлином, срећом, свјетлом и утјехом сваки израз чувствовања њеног.

Очекујући љубљено биће у чежњи, страху, _ прислушкује му стопу плаху и вели:

О, чула сам ју! — Пошла је и стала, све: би, ил не би, —

а моја душа прострла се цијела

у сусрет теби!

Ти идеш к мени!... Реци, што ми носиш: мрак ил ведрину 2

Благословљен твој корак, па да носиш тек бол и тмину, —

па да ти ноге окрутно по задњем

мом цвијећу стају, —

у мојој души гори тисућ сунца

што теби сјају!

У другој вели:

А дани иду богати и сретни и пуни сјаја,