Жена

ВЕНА 665

са црвеним крстом о рукаву. Али то већ нису жене, то су — анђели.

Све се кренуло на границу. На путу према логору пуно је стараца, па и жена, Шта ћег Бајаги носе деци преобуке. Носе далеко, путују по читаве дане.

— Снаја, не идеш ти због преобуке.

— Па јесте! Хоћу да видим децу, и хоћу да видим како је. Дуго је чехати, док у селу што дознамо.

ж + =

У долини Лаба, на „Малом Косову“ горе села. Горе оне куће, из којих су се Арнаути упорно бранили, и већ побегоше главом без обзира. У целом оном крају остала је само једна жена. Стара Арнауткиња. Разуме се, нико је не дира, али је војници гледају као неко чудо.

Изгледа ми да је разумем. То је оно такозвано женско јогунство. Она хоће да умре тамо где се родила. Лабску долину обавио пушчани дим; са Преполца и Мрдара грувају топови, али шта могу топови целога света жени, кад она неће. Хоће да остане. Војници, огрезли у крви, дотурују јој хлебац. — Неће! Она хоће на оној груди да умре.

Када су наши освојили Приштину, још су непрестано пуцале из арнаутских кућа пушке. А српске куће биле су и у том часу пуне арнаутске деце. Дошла су им, и наше жене су их примиле. Примиле су ту децу и оне, чији су најмилији погинули од арнаутског зулума. „Не могу да их отерам, деца су“, рече једна старица.

Жено, када ће те људи схватити и разумети!

ж = ж

Какав је положај жене у Старој Србији 2 Прота призренски, Стева Димитријевић говорио ми је о томе ово: — Жена не седа са мушким за трпезу. И када је крсна слава, жене су у једној кући, мушки у другој. Мушки играју орао за себе, а женске за себе.

Али није свуда тако. У селу Куретишту, близу Гилана, обратно је.