Жена

668 ЖЕНА

дног Арнаутина и бацила сам две бомбе. То је било на Вељој Глави Јеси ли знао, Софроније, пуцати пре, по што

оде у комите2 |

— Нисам! 'Тек па гранпци сам учпла гађати и бацати бомбе.

— А јел то све одело, што имаш на себи Немаш лп шпњел пли струку 2

— Немам! Тешко бп било носити по оним кршевима. Најлепше је, кад увече полежемо, па преко ноћи попада по нас иње (мраз), а ми се белимо као од _ снега. Кад хоћемо да наложимо мало ватре, а војвода нас мрко погледа и каже: — Ватре2 Зар овде ватру наложпти, па да се прокажемо непрпјатељу.

— А јел те жао бпло, Софроније, кад сп убио

Ки

— Како жао Па што сам ја онда пошла 2

Врло је лако рањена у руку, и рана јој се брво залечила. — Ето то вам је четвик Софропије. Ко је види, мисли да је дечко од 14 годипа и сељаци питају: Куд ће вам ду ша 2 Вашто поведосте тог малог 2!

|- 1.

.

Из болнице у болницу. — Рањеници. (Моји утисци у Београду.)

Не само нас Србе, већ и цео свет је заинтересовао рат хришћанских балканских народа. Са свију страна, из свију држава долазе лекари, па и читаве секције и стављају се на расположење установи „Црвеног Крста“. А кад почеше стизати рањеници у престоницу, Београд, са свију страна шаљу се прилози у новцу и стварима, потребним за болнице, управи Српског „Црвеног Крста“. И Нови Сад није могао заостати иза других места. Сваког дана множине одлазе у Београд, да походе рањенике, те косовске осветнике, да им однесу понуде, а уз то да приложе по снази својоји милодар Српском „Црвеном Крсту“. Одлази старо и младо мушко и женско. Нико неће да заостане, сваки то хоће да види косовске осветнике, да стисне руку Србину јунаку, да