Жена

690 ЋЕ НА

Одосмо у другу собу, а још чујем његово: Дукат ћу дам!... Једном око избијено, другом озлеђено, трећем просвирао куршум кроз лобању, парче је однео и окрзнуо мозак (но преболеће, веле) — тај има двоје деце четвртом прошао кроз вилице и истеро два зуба — петом — десетом — стотом: груди прорешетане, шишти дишући (већина јеу груди рањена и код — Куманова), нога, рука озлеђена итд. Гледам, осећам, ал ћутим и једим се на себе! Друге сестре говоре, теше, одушевљавају, а ја пролазим крај њих ко Турчин... „Та шта ми је! — стискох љутито зубе — зар сам за то дошла>“ Ал бадава, нешто ме стегло, па не пушта. Показаше нам два Арнаутина. Погледаше нас мрко, крвнички, кад уђосмо. И тај мрки, крвнички поглед оживи од једном пред мојим очима све оне муке петвековие и одагна ову жалост из груди ми. „дар сада смем на појединце мислити 2!“ — помислих, насмејах се и приђох првом рањенику. Био је то један комита из првог боја (пре објаве рата), кад оно Турци навалише на Србе. Исприча ми оно, што смо већ сви у свим новинама читали. Питам га, како му је. „Добро је сад — вели — јер сам већ одавно овде. Требало би да ме пусте натраг.“ Понудим га вином. Испи и рече смешећи се: „Та

ово је мелем! Какво је то вино, сејо2“ — Мостарско, одговорим и рекох му још неколико речи. „Дај Боже, сејо!“ — рече он на то, а очи му се засве-

тлише. Подиже се мало, пружи ми руку и рече меко: „Хвала ти, сејо! Иди, реци то и другима!“ Стисак јуначке деснице овог српског комите, овог дивног косовског осветника, осећала сам дуго на својој руци и неколико пута с поносом погледах, као да ми је златом окована...

Обиђосмо 4 болнице: војну болницу, сиротињски дом, Војну академију и Богословију (све је претворено у болнице) и накуписмо пуно утисака. И чини ми се, да смо из сваке болнице бар за главу више изашле. Расположење нам се повратило и појачало. Често ми је долазило, да загрлим ког рањеника; да му пољубим оне свете ране.