Жена

ВЕНА 691

У једној болници у предњој соби Срби, у другој Турци и Арнаути. И као да су бирали по ле_поти оне Србе, тако су одударале њихове од турских и арнаутских глава. Показаше нам једног Арнаутина, у ког су нашли сакривен реворвер, у другог нож, трећег, који је ћушио лекара итд. Турци су мирни. Један сељак, који се придружио нама, да би могао ући (јер нас, стране, пустише у невреме). рече: |

„И таке ми још лечимо, да оздраве и да нам убију још ког брата! А они наше на паприкаш исеку!“

— Е,.ал ми нисмо Арнаути! — рекох му. А кад би их пустили, да умиру од глади — били би гори од Арнаута, јер то не би било ни човечански, ни хришћански. (

„Шта, ти их још жалиш>!“ — узвикну они погледа ме презриво.

— Немојте ме тако гледати, рекох му. Видите, наша браћа су тамо толико векова патила, а њи: хов јаук није хтела Европа да чује. А треба да знате, да је та Европа звала нас Србе варварима. И треба да знате, да се та Европа сада диви јунаштву тих „варвара“, што нису хтели ни могли више слушати јаук своје браће. Па зар да их слави

као јунаке, а да их осуђује као — нељуде2 Не, Срби ето показују, да су много човечнији, културтурнији од свих других...

Он ме гледаше неко време, па ми ћутећи пружи руку и пође. Запитах га, кога тражи. |

„Син ми је рањен — рече — мој јединац... Па не знам, где је...“

Мене опет штрецну ладно преко срца. Опет јединац:... Али крај свега мога уверавања угледах страшну истину у његовим речима: Срби хране гују у недрима, која ће их, чим осети снаге у себи, за срце ујести. Та, какви су крволоци, види се и по том, што кидишу на лекаре и болничаре, у чијим рукама

је њихов живот, а који их лече и дворе као и браћу

своју... У вече, последњом лађом пођосмо у З:мун.