Жена

692 ЊЕНА

Хладно вече беше, али наши осећаји топли, па не мари. — На жељезничкој станици чекасмо подуже наш воз, читајући србијанске новине. Трже нас плач младог девојчета.

„Ето — говорила је кроз плач, с прекором својој мајци, показујући јој новине — сад је доцкан, сад се курс свршава, па не могу ићи у болничарке: А лепо сам те молила, да дођеш раније по мене!“...

Обратисмо пажњу на ово младо девојче и упустисмо се у разговор. Беше то студенткиња, која путује из Беча кући, у Београд, да се упише у болничарке. С њом су била и два Бугарина, студента (један из Софије, други из 'Ђустендила), те нам се и они придружише. Иду оба кући, у војску.

Млади, пуни, ко млеком наливени, а данас су, можда

већ — лешине... Али — осветници!.... Кад су чули, да идемо од рањеника, испитиваху о свему, а ми причасмо, шта смо видиле, чуле, осећале... а

израз на њиховом лицу мењаше се према нашем причању. И њихова лица оживише, очи плануше жељом, да што пре стигну дома. Диван је то разговор и сусрет био с браћом Бугарима... На растанку нам довикиваше: сретно и збогом, а ми њима пожелесмо: сретну победу и много среће. „Еј Словени!“, „Шуми Марица“ и наше српске песме певасмо, кад је воз кренуо. Напослетку ућутасмо. Мени су биле слепоочице — а сигурно и свима њима -- осећала сам јаку главобољу. Та, није шала: толико утисака за један дан; толико разних осећаја у један мах!.. И ма да сам се трудила, да ништа. не мислим слике се ређаху једна за другом (ко у биоскопу) и чух гласове, смеј, певање, слаб јаук; гледах спровод, одушевљене Бугаре и милу Српкињицу, студенткињу; видех слику, коју у пролазу запазих: чопор жена, где разговарају, а један малишан вуче своју маму за кецељу и већ по десети пут пита: „Мама, јел и наш тата рањен“, а кад она одговори да није, сагиње главу и пита жалосно: „А зашто није 2!“ Угледах ону мајку, што је пронеше у лудницу (полудила, кад јој јавише, да јој је погинуо

јединац), угледах и све друго, што сам тај дан