Жена

760 ВЕНА

жене са децом без свога хранитеља. Србија се старала и за њих. У Београду је варошка управа решила, да се за време рата издаје помоћ у новцу заосталим женама и њиховим сирочадима. Решено је, да за време рата не морају плаћати станарину и да их кућегазде за то време не смеју бацити из куће ако не плате. Разуме се, то се односило на пуку сиротињу. Огрев им је дала општина и у новцу добијају према броју деце, 1, 2, 3, динара дневно. Да би се могло тачно установити њихово стање и потреба, изабрат је одбор у сваком кварту и чланови и чланице тога одбора имали су дужност да обиђу двоје по двоје све улице свакога кварта, зађу у сваку кућу и лично се увере о потреби и броју деце жена војних обвезника, и пошто се уверише о сиротињском стању појединих, издале су упутнице, на коју упутницу је општина давала новац. И тако је спречено да сирочад ратних обвезника, не трпе глад нити зиму и да им се очеви у борби за потиштену браћу не морају старати за своју нејач. Чланице тога одбора вршиле су врло савесно своју дужност, те су и по киши и ветру целог дана ишле од куће до куће да што брже пруже помоћ сиротим женама и нејакој деци. Баш сам била на ручку у породици, из које је једна чланица била у том одбору. Дуго смо чекали док најзад не уђе у собу Зора враћајући се са своје дужности. Седосмо за сто. јер сви бесмо гладни. Само Зори се није јело. Иначе весела девојка погнула главу и гледа у тањир. И ми се сви нешто уозбиљисмо и питасмо, шта је узрок њеног нерасположења и она нам причаше: Имали смо седницу у којој давасмо реферат о нашем походу. Уједаред отворе се врата и уђе једна жена јадна, жалосна, погнута, а лице тужно и пуно бола. Заустави се на вратима и поче: Ево и мене овде, помозите ми ако хоћете, Сви се згледасмо и питамо је, ко је и шта тражи и има ли и она ратног обвезника2 — Немам, рече, никог, а камо среће да га имам.

И онда нам исказа своју историју пуну страхоте. Из Старе Србије дошла је у Београд пре 2 месеца. Управо довео ју је један добар човек Србин, који је онде био и на путу је нашао те собом повео. Живела је у једном селу са. мужем, сином и две кћери. Имали су кућицу и мало земље. Једног дана извукоше јој Арнаути мужа из куће, одсекоше му главу, натакоше на колац, посуше катраном и запалише је као буктињу. Затим присилише њу и кћер да ту сра-