Жена

10

ЋЕ МА

Што су негда у песмама биле, Рујне косе, сребрна одела, Златних крили, а образа бела: Цвеће биле загоркиње виле, Па по сунцу коло ухватиле.

Очи трљам: Да л' сад ово снујем2 Гледам виле, чисто не верујем, Па их молим да ми протумаче, Шта ли ова провиђења значе 2 Стаде коло несташнога чара, А најлепша вила проговара: Српска слава, та нас ускрсава, Турска страва — нов нам живот дала.

Када јурну Србин својој мети, Преко кланца и преко врлети, Напред! Напред! посред боја љута, И где има и где нема пута,

Па к'о вихор када сламку вија Када јурну преко провалија, Преко воде и преко мочари,

Да аманет вековни оствари: Тад се Турчин љуто запрепасти И шта мога једно другом касти, Већ да Србин нема такве моћи, Него су му виле на помоћи, Хитре виле пред Србима ходе Па их воде, да их ослободе.

Српски војник на куршум налеће, Со да Турци на њ бацају цвеће, Па кад нађе на препреке нове, Пева, мислиш, иде у сватове! А кад труба на јуриш затруби, Ко да иде у загрљај љуби, Коо да жури најдражијој мети И к'о да је најслађе умрети:

· Тад се Турчин опет запрепасти

И шта мога једно другом касти, Већ да Србин нема такве моћи,