Жена

ЋЕНА 21

га напусте и свештеници његови, такве би свештенике требало обријати.

— Видим да си занешењак, рече му владика, и видим да ћеш рђаво проћи, само не тражи од мене да ти помогнем.

Па ипак на крају поп Јован није рђаво прошао. Вара се ко мисли, да ће народ његов поћи за неким, па ма то ко био, већ на прву реч. Народ су већ сувише змије пиле, а да се не би бојао и голубова. Али кад народ поверује некоме, онда он меће у руке онога коме верује, не само поверење своје, него и живот свој.

То је полако искусио и поп Јова и онда су му веровали слепо. Веровали толико, да су, а да сен не промишљају, усвајали сваки предлог његов. Веровали су му толико, да је већи њему било криво, па им је говорио: Ама људи и браћо моја, ја сам тако смислио и држим да је добро, али промислите и ви, можда ћете наћи што боље, јер и ја сам слаб човек, па могу и погрешити. Али су му они гово-

рили: — Кад сте ви нашли да је добро, немамо куда да лутамо. Ми смо се уверили, да ви идете куда треба.

Попадија је још испочетка била с парохијанима као с браћом. Кад јој муж није код куће, она их уводи у чисту собу и посади у наслоњаче. Они се снебивају, извињавају да су им каљаве чизме, али им не помаже! Каже им: Коме ћу ако не вама, да отворим најбољу собу 2

Волела је да понуди свакога, али не вином и ракијом, јер тога не беше у њиховој кући. Нудила је слатким и чашом воде.

Људи су се испрва снебивали. Шта ће им то Нису они деца да једу слаткиша, па онда пију воде. Сима Обренов од кад се зна, није никад пио воде. Држао је да вода није добра ни у ципели, а неу желутцу. Но једном ипак није могао да одбије, узе кашичицу слатког и испи по чаше воде. И онда је неколико дана говорио по селу: — О људи, људи, баш јој хвала! Давно сам заборавио, како је то кад се пије вода, сад сам опет пробао, па да видите,