Жена

ЖЕНА 81

И гледасмо се у ћутању дугом Тупо, к'о сито дете шећерлеме.

И тако све је прошло, и ја сада

Не могу клети небо ни судбину,

Ил, с песницама стиснутим, пун јада, Проклети жене или подлост њину.

Па ипак да си само каткад знала Велики кобни огањ душе ове

И силну љубав што ништи ко хала Све друге мисли, и наде и снове;

Па ипак да си само каткад хтела

У заносу, и сличну мекој свили,

Да кажеш нежну реч из срца врела: И ми би можда дуго срећни били!

А сад полако тече ово време, Постасмо тако туђи једно другом И гледамо се у ћутању дугом Тупо, ко сито дете шећерлеме.

Но песника је, види се, највећма занело Косово. Он гледа у Грачаници цркви икону Симониде, којој су Арнаути ископали очи. То није само Симониди. Онде је описана управо сва суровост арнаутска, њихово тлачење свега што је српско. Он гледа Газиместан, где су се пре пет стотина година сударили српски и турски барјаци и где су барјактари сарањени.

У песми на Газиместану, као иу другим песмама, песник предвиђа да тако не може остати, и предвиђа љути бој, друго Косово, а у себи је начисто с тим, да у том новом Косову хоће да учествује и он. И он се заверава:

„ја ћу дати живот, отаџбино моја, Знајући шта дајем и зашто га дајем“.

То није ко онај славан римски песник, који је певао: Слатко је мрети за отаџбину, па код Филипија бацио штит и побегао. То је песник, који је