Жена

32 ЖЕНА

одржао реч, и кад дође дан да се ослободи Косово, оде међу најстраховитије борце, у комите.

Вредно је осврнути се на те песме, које су изашле из душе, које приказују праве осећаје, јер је таквих песника и у других народа врло мало.

Ево ћу да изнесем и другу песму, о којој сам

мало час говорио:

Симонида. (Фреска у Грачаници).

Ископаше ти очи, лепа слико!

Вечери једне, на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи!

Али дирнути руком није смео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео

Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу

Док мирно сносиш судбу твоју грубу, Гледам те тужну, свечану и белу;

И кад звезде угашене, које Човеку ипак шаљу светлост своју И човек види сјај, облик и боју Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене са мрачнога зида, На почађалој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, Твоје већ давно ископане очи...

Песма: На Гази Местану, у којој устаје песник противу малодушности и брани данашњи нараштај, гласи:

На Гази Местану.

Силни оклопници, без мане и страха, Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка, Ви јурнусте тада у облаку праха И настаде тресак и крвава трка.