Жена

|:

ЊЕНА

— Аха! узвикну домаћица. То је додуше старо, већ отрцано правило, али још увек помаже. Кад волиш ћерку, удварај се мајци.

— Па добро, господине, јесте ли се ви верили са госпођицом 2 запита друга госпођа.

— Нит јесам, нит нисам, рекох. Нећу ваљда у средини приповетке почињати с крајаг Дозволите ми, да запалим цигарету, па да продужим.

Моја болничарка била је прави анђео. Читала ми је новине...

— Но, но, господине, ја држим да прави анђели имају друга посла, но да читају новине, — насмеја се домаћица.

— Читала ми је новине о успеху наше храбре војске, о успесима наших савезника, о заузећу Битоља и Прилипа, Љеша и Драча. Читала је са разумевањем... А како је тек умела да прича

— Дакле разговорна, упадоше му опет у реч.

— Јесте, разговорна. Ако баш хоћете да знате, тај анђео је говорио као богиња мудрости. Писала је рањеницима писма, па и мени. Имала је стил, као чика Љуба Ненадовић. Кад је који рањеник замоли са некилико речи шта да пише његовој матери или љуби, а она му после прочита писмо, сви смо уживали. Она у тим писмима уме и да опише, и да подигне, и да утеши и да охрабри.

ја сам се све већма заносио за њом. Нисам могао онде да јој исказујем своје осећаје, али је било прилике да сам проговорио с њом по коју реч, када бејах уверен, да смо неопажени.

— Једном је упитах: — Да ли дозвољавате да вам бар једном кажем Анђеле2

Одлучно је одбила: — Шта вам пада на памет 2 Ви имате права да ме називате сестром, па зар може бити лепшег имена од тога 2!

Други пут када ми је превијала руку, покушах да пољубим њене благословене прстиће. Она се трже, па ме је после лагано куцнула по руци, која је онда била већ прилично здрава.

И онда ми поче причати, како се чуди да ја као образован човек нисам се још отресао пред-