Жена

имају крила, не могу бити тако лепи, као они који немају крила. И нашто анђелу крила2 Да одлети. Овај мој је остао. На место крила имала је на десној руци црвени крст. То ми је сведочило, да сам у болници, а не у рају. Госпође. ја не претерујем ни мало, када вам кажем, да сам у оном часу волео што сам у болници, него у рају.

Човек воли да пита чак и оно што зна, само ако му је то пријатно.

— Где сам јаз2

— У болници, брате.

— јесам ли јако рањен 2

— Лако!

— Не могу да се окренем.

— Проћи ће.

Оде к столу, узе топломер и метну ми га под мишку.

Кад ме је додирнула својом меком руком, било ми је исто тако пријатно, као у Качаничком кланцу када ме је помиловала врела крв мога тела.

Када ми је скидала топломер, и надвила се надамном, сагледах јо| очи још боље. Госпође таквих очију. ·.

Докле је тражио речи да опише те очи, једна му госпођа упаде у реч:

— Наравчо! Очи као две жеравице, или као две звезде, или сажижу као ватра пакла. Да сте под другим приликама то осетили, признала бих вам. Али слаби, рањени, далеко од београдског корза и Калимегдана, у једној забаченој варошици, у болници, шта сте и могли друго осетити, осим да је заша болничарка анђео, да је њена рука мека, њен стас вилински, а очи... па јесте ли ударили у ону севдалинску песму: „Ала имаш очи!“ Ваша рањена браћа имала. би заиста леп концерт.

И још се он није ни прикупио да одговори, рећи ће друга госпођа: — То је отприлике као када уморном, гладном човеку изнесете ма шта, а он се куне да такво што још никада у животу није јео. Па што је најлепше, он тврдо верује у то.

Домаћица их укоре: — Госпође, не греш те душе.