Жена

162 ЖЕНА

вито, иако је осетила, да је он велики човек, чији ум не уме да домаши њена слабија памет и мала интелигенција. Она је видела, слушала, како га узноси свет, обожавају паметни људи. Он је њу узео, са скромности и чедности њене, а некада јој је говорио о њеним заносним и паметним очима. Но све је то мало. Ма колико да се трудила да му се доближи и да га потпуно разуме, није могла. Није била уображена, него је то тумачила природним начином, да је он сувише велики, и да га већ никад више неће достићи, јер је она изучила само 4 разреда средње школе.

Зато је гледала да му колико може угоди на дому његовом. И да се посвети деци својој у највећој мери. И једино је жалила, што он нема више времена да говори с њом о васпитању њихове деце. Он је о томе много писао, али у главноме, и зато ју је толико болело што она то не разуме потпуно, а он нема времена да јој то развија до ситница, онако како би то она требала. Па и оно, што је он писао о образовању народа, она не разуме потпуно, а како би волела да !е и она то у стању схватити, па да ма и најмање допринесе у томе тешком послу.

Према оваквим приликама је госпођа Анђа уживала и била сретна што је у њихову кућу долазио доктор Страхинић. Долазили су тамо и други, али се ниједан није бринуо о њеним ситним бригама, као доктор. Он им је био домаћи лекар. Нису били баш род, али су се срађали. Можда зато, што је он био другар њеном покојном оцу. А можда су и били нешто род и ако није знала како. Сродство се не губи лако код Србина. И када дође до деветог и десетог колена, па то сродство и нема више имена, ипак остаје у породици трага о томе. Остаје сазнање, да су у даљем степену сродства, да су пријатељи по крви. Не знам да ли још који народ чува тако далеки степен сродства као Србин, онај степен, када он каже: Пријатељи смо.

Доктор Страхинић био је помало необичан ч0век. Штоно кажу: Ишао је својим путем. Кад 6о-