Жена

МЕРЕ ЕЈА 169

Али је ипак било на томе погребу нечег необичнога, о чему се неколико дана говорило по вароши.

Кад већ хтедоше да спусте тело покојнице у гроб, и већ скоро искорачиле друге и пријатељице њене, да јурну кроз ону непогоду кућама, ступио је доктор, крај мртвачког ковчега. Гологлав, уздрхтао, крену руком да застану.

У оном тренутку као да је мало застала и киша, или јеони на пратњи нису осетили. Шта 2! А да неће какогод др. Страхинић ту на гробу, па још у тој непогоди да изговори тој сасвим обичној жени надгробно слово 2!

А он већ говори: — Не треба да одемо са овог гроба, а да јој не речемо хвала! Хвала јој у име народа нашег, који тако тешко корача напред, јер су навалили пред њим толико препрека. Тај народ наш не би могао ни да живи ни да напредује, да нема у њему жена, као што беше покојница. Она није знала да је велика Српкиња, није знала да је родољупка, али је у њеној души живео светли пламен народа њеног... Она је радила само оно, што се код ваљаних жена разуме од себе. Она је рађала и одгајала децу, одржавала кућу своју чисту и светлу, помагала делом и саветом у оном уском кругу, који ју је благосиљао. Носила је народну ствар напред, тихо, постепено, а стално. Нека јој је поново хвала!

И гле! Доктор је застао, али као да има још нешто да каже. Само утире марамом са чела зној и из очију сузе, или зар кишње капљице. Показа руком оне силне гробове уоколо, а упире поглед свој далеко, далеко, чак и у оне мале крстове у дну гробља. И наставља: И свуда уоколо оне беднице и патнице, које се овде одмарају од труднога посла, имале су у грудима поштено српско срце и · волеле су страсно народ свој. И биле народу своме верне до гроба, и рађале му синове и ћери, и биле стуб дома српскога. Од њих је зависио сјај и понос српских домова. Све су оне промицале српски народ и његову културу напред. Тихо, неопажено.