Жена

168 _ МАРСОВ НА

Гледала је искупљену децу своју око себе, па онда рече староме пријатељу: — Није ме жао; не бојте се! Дао ми је бог, те сам видела збринуту децу и ослобођену браћу нашу на Косову и Старој Србији. Ви знате, докторе, што ме је увек мучило. Да сам могла бар нешто да учиним око напретка нашег напаћеног народа.

Доктор као да и опет хтеде да развуче усне на смеј, али се уздржа. — Зашто се не смејете2 пита га.

Из њега изби напрасно оно, што је толико пути мислио у сличним приликама, а није хтео да каже. Зар ви нисте ништа урадили 2 пита је.

Она га као зачуђено погледа.

— А знате ли ви, продужи он, ко понајвише ради на промицању друштва и народа2 Не само

они, који носе заставу напред, него већином они милијони, који раде, неуморно раде, а и не знају да раде. Знате ли шта је онај Француз казао о невиности девојачкојг Само је она у истини потпуно невина, која и не зна да је то. Чим дође до тога сазнања, мисли јој се већ окрећу и према пороку. Ви сте ишли оним великим путем напред, а нисте ни знали колико помажете промицати наш народни живот, ви сте то радили, не тражећи награде, признања, ишли сте напред, јер сте осећали да је то нешто што се по себи разуме и зато је било. и користи од вашег рада.

Она је ово, што је говорио доктор разумела тавно, непотпуно, али јој ипак нешто лакну. А он није имао времена да јој тумачи. Смрт која је била већ тако близу, везала јој је очи, и покрила јој] је тавним застором ум. Да не види и не разбере ни муке своје, ни велике болове оних, који су у том страшном часу око ње.

Прекосутра, када су је сахрањивали, био је мутан, кишовит дан. Свет се боји кијавице. А и иначе она није била никакав великан, него сасвим обична жена. Па наравно није било ни венаца ни

изасланства.