Жена

ЖЕНА 167

нешто каже и напише, а ви му тапшете. Чуо се увек јаки клепет млина, и ја не кажем да баш није било и нешто брашна, али врло мало, а да би се отуд могао умесити колач, или ма само хлеб,.. 7.

Доктор као да је имао још нешто да каже, али га господин Златко прекиде: — А зашто ви, докторе, нисте те ваше мисли износили раније 2

— ја нисам могао да заузмем његово место, мени недостаје све за то, па нисам хтео да још јаче мутим ону воду, коју нисам после био у стању разбистрити. Нисам се ни спремао за тај позив.

— Добро је, рече господин Златко гордо. И изађе. Одбор је био још на окупу када је господин Златко дојурио онамо и казао све. А оданде је отишао право удовици, да је обавести, какву су змију они примали у кућу.

Госпођа Анђа није била у стању све да схвати, али је добила утисак, да др. Страхинић прља онога, који је њојзи био увек светао... И то га прља баш сад. И кад је др. Страхинић дошао на погреб и хтео на гробу да буде у близини њеној, она га је погледала као крвника.

Доцније је мало попустила. Она је већ збринула децу, у болу своме помагала је још јаче бедне и невољне, и гледала и даље да свакога посасаветује и обавести, ко је то тражио од ње. А др. Страхинића примала је још увек у кућу, иако је међу њима престао онај дотадањи срдачни одношај. Он је схватио њен расположај и одлазио је онамо, тек да не изостане сасвим, а она га је примала, јер јој изгледаше да би га сурово увредила, ако му затвори сасвим врата. То ипак није могла.

Дође напослетку и њен суђени час. Дозвала је свог старог лекара. Кад ју је видео, сместа је опазила на њему да су јој дани избројани. Ма колико да је умео затајити од болесника, како види у дну болесничке постеље смрт, у овом случају није могао. У првом часу сасвим се беше изгубио, престравио, и госпођа Анђа видела је, да ће умрети и да њен стари доктор жали за њом.