Жена

166 ВЕНА

Доктору је прекипело ово понашање. Он се подиже са столице, поче да шета крупним корацима по соби и рече: — Па добро де! Ево да вам кажем поверљиво. Ви знате, да ја нисам научио да се претварам. Ви сви очекујете од мене да на гробу покојниковом ударим у највећу хвалу. Па и не треба да говори на његовом гробу онај, ко то не може, а ја видите не могу.

И господин Златко је устао. Прекрстио је руке и пита: — А за што, молићу, не можете2

— Не могу зато, одговара доктор Страхинић, што ја не мислим о покојнику онако, као вии многи други. Па за што тражите од мене да се претварам2 Ви тражите од мене интимности, тражите да вам изнесем оно, што се скривало у његовом срцу, мозгу и ртењачи. — Видите, он је био добар човек. Није био варалица, није јурио за благом, што му у осталом није било ни потребно. Волео је свој народ. У њега је био у главноме јак и ум и јака интелигенција.

— Сад долази „али“, рече господин Златко мало подругљиво.

— јесте, сада долази „али“. Али је био силно уображен. А видите уображен човек није способан да учини много за народ. Наш велики покојник мислио је, да се цео свет окреће само око њега, и да све што је учињено у народу, само је он учинио. У његовом раду беше главна погрешка, што је увек хтео да покаже, колико много он зна, како је он велики родољуб, како се он жртвује, а оно за народ беше и нехотице отишло у засенак. Он је умро незадовољан, управо срдит на народ, што му није сав народ одавао оно велико признање, какво је он очекивао. Његова уображеност није му дозвољавала, да се зарони на дно сваке ствари. А и како би, кад је мислио о себи да је савршен. Зато су његови списи и говори били необрађени у појединостима, тавни и магловити. Сав његов рад личио је оном шареном сапунском мехуру, који се распрскао у онај мах, када је престао живети. Он

је држао, да је народна ствар спасена, када он