Жена

А ЈЕ ЈА 165

Није умро задовољан. И ако су га многи волели и обожавали, ипак му изгледаше, да није ни изблизу стекао оно опште народно признање, које је заслужио. Жена и деца клечала су крај његове постеље, а он се још у последњем часу тужио доктору: — Нема захвалности у света! А ја сам томе свету и народу дао све што сам имао и држим да то није било мало.

Када је умро, поврвело је велико и мало на погреб. Ту је било депутација са стране, венци, а говорник је отпочео надгробно слово са речима: — Угасило нам се сунце! Да се сунце угасило, то је у пуном смислу речи осетила госпођа Анђа.

Одбор, који је приређивао тај свечани погреб, решио је био у својој првој седници, да доктор Страхинић изговори на гробу надгробну реч. Он је познавао покојног великана до у најмање танчине његове, он ће најбоље моћи да изнесе оно, што се мора рећи над гробом тако ретког човека.

Но доктор Страхинић је одбио. По том се одбор поново састао и решио је: Он мора! Но доктор није попустио. Када су главни приређивачи отишли незадовољни и срдити од доктора, заостао беше само један, господин Златко, који је био управо заменик умрлог великана Симића 2

Он се завалио у наслоњачу, запалио је цигару, и рече доктору сасвим хладно: — ја нећу отићи одавде све дотле, док ми не кажете: — Зашто ви нећете да говорите на гробу Симићевом.

— Па говорићете ви, каже му доктор.

— Јесте, говорићу, одговара г. Златко. Али пред црквом. Ви треба да говорите на гробу. Ви знате најбоље оно што је интимно у његовом животу, и што треба над самим гробом да се каже.

Доктор заврте главом: — Од мене је доста, ако покушам да тешим удовицу и децу.

— Рекох вам, да ми нећете измаћи, љутио се г. Златко. — Не примам измотавања, што сте нам их износили мало час. Кажите ми истину. Бар мени. Ако желите да остане међу нама, ево вам реч, да нећу даље говорити; али ја треба да знам истину.