Жена

НЕ БА 188

да сликарство постигне успешан укус неком сецесијом, неправилно-вијугавим линијама, негеометријским површинама, набацаним бојама, које треба издаље посматрати, те да нам и својим сенчењем помогну приказати оно, што треба. И све нам то сад изгледа природно и хоћемо већ своје око да свикнемо на ту новост и штавише свој укус да прилагодимо том новом сликарском правцу. Кад ко кине у друштву, био је обичај, да му кажемо на здравље, из сасвим хуманих разлога. После је дошло у обичај, да се оном, ко кине у друштву, рекне, ви сте кинули, а он одвраћа, хвала на опомени јер смо га забога опоменули, да је он кинуо, као он то није знао. И онда, кад ко некија случајно, него има кијавицу, одвраћа он на опомену, да има кијавицу и да не прима опомене. Данас пак обичај је, да се не каже на кијање ни на здравље, нити ви сте кинули. Ћути се. Па је добро било и оно прво, и оно друго, и ово сад. Све је добро и слаже се с друштвеним правилима и не квари хармомоније у друштву. — Доскора, кад су муж и жена ишли испод руке, жена је мужа ухватила под руку, да је као води, а данас је то друкчије; муж жену хвата под руку, да као она њега води. — Једанпут носе женске на глави мале шешире као печурке или високе као купа, а други пут велике и са широким ободом као точак, и све се то слаже и чини хармонију друштвену. И нико се не буни, да мода квари чедност, укус лепоте, хармонију.

Тако људи теже, да стварају хармонију. И кад год хармонија не одговара природи саме ствари и природним законима, губи се и нестаје је, јер то управо и није била хармонија у правом смислу те речи. Ако нема основне подлоге, не може постојати, и догод се уметност буде ослањала на природу и буде се њој већма ближила, биће у њој више хармоније. И до год се појединац буде прилагођавао друштву, а не обрнуто, друштво појединцу, биће јача хармонија, темељнији склад.

Некад жена није смела доћи у друштво, где људи говоре. Она није била у породици онаки члан,