Жена

Пресекли су конопце и на коњима бежали даље. Низ стрме обале сурвали се и коњи и топ у реку и ту су остали,

У провалији поред пута видимо лешеве, по свему не изгледа да су Турци. То су Хришћани коморџаје. Бежећи побили су их и узели им коње.

Њиве посејане кошуљицама шрапнелским п чау“ рама брзометке.

И Скопље је пало. На путу се шарене збегови, који се враћају из Скопља. Са турском војском су бежали и ови несрећници. Било их је од Куманова Гилана, Феризовића, Качаника, Приштине. Бежали су из вароши у варош. Пало је и последње вбежиште и власти су их почеле враћати на њихова кућишта. Бедни су и жалосни ови збегови. Напред ситла стока, овце и козе, по које говече, затим жене, људи и деца, Голи и боси, у прњама и крпама, гладни. Деца бледо жута лица, подбула, тетурају путем ва родитељима, Жене оптерећене дењковима ствари или колевкама са одојчадма. Понизно и плашљиво гледају ове гомиле у војнике. Модрих усана, изболована, лица, изгладнели и преплашени вукли су се путем хиљаде ових сељака, враћали се можда на згаришта где их је чекала глад и болест.

Ут

Стотине хиљада људи одвукао је рат са својих огњишта, од својих милих. Напустили су породице своје, оставили их на милост глади и немилост студи и отишли, одакле се не зна хоће ли се вратити и кад ће се вратити. Иду ти људи месецима. Избачени су па колосека свога свакодневног живота, бачени на пут невоља и трпљења. И стрпљиво иду ове стотине хиљада, иду папред. Државе су их обукле у војничко одело, наоружале их и потерале напред. И. они иду, у дугим редовима, у пространим ланцима иду по убијају људе, које никад нису видели, које не познају. Оставили своје њиве и своје куће и уморно вуку ноге преко блата, преко њива и ливада, преко крштева п потока. Без отпора, без протеста подају се ове хиљаде неминовности рата, А рат као брва пла-