Жена

ВЕНА 918

нинска река, вучз све те хиљаде, ударајући их час једне о друге, часо обале. Вавија и фијуче бура рата и баца их у вртлог, у бујицу смрти,

Ломи ве и крши у нама, што се годинама стварало. Одузето нам је све, што нам је живот стварало! Неповнатим стазама идемо.

Далеко од својих села, својих лугова п кршева, по туђим крајевима иду ове хиљаде, топе непознату земљу својом крвљу, падају оборени пушком. По кршевима Албаније, по равницама Подујева, по висоравнима Косова, по мочарима битољским, посејани су гробови наше младе и свеже расе, посејана су тела наших сељака. Бев обележја; без икаква знака за своје сродне, леже они неповнати и незнани у туђој земљи.

А тамо у далеком селу Шумадије или Посавине запева мати. Увукла се у сељачку кућицу жалост. Уплашено гледају мала деца и предосећају да је овај бол услед велике несреће!.

И напред се вуку све ове хиљаде. Изгладнели и уморни. У лицу почађавели и неумивени, образа упалих, уморних очију и суморна лица.

У1.

Примирје.

Ћути пушка и не коси топ своју жетву. Сејач је престао сејати оружјем. Лесе људи су стале, а срдити косач, рат остави своју страшну косу.

Али полако помаља своје вучје зубе болест. На изнемогле п изгладнеле људе, нагомилане по нечистим варошким кућама, избачене по ветрометним брдпма као посаде напада сарадник рата болест.

Пролавио сам ноћу поред шатора, где се грче невољници. Кашаљ и крчање се чује из шатора. Јечање у сну долави ми до ушију. Зима је будила ове људе после крвавог сна. Устају и прилазе ватри, подстичу је игреју утрнеле удове. Сан их понова свлада, ал' их хладноћа опет пробуди.

Из јутра долаве у масама ва лекарску помоћ. вмрали п прозебли, изнурени. Прљави и запарложени.