Жена

914 КРЛЕЗЕЈА |

Рат је сејао ужас. У примирју се распада ужас и шири дах трулежи. У трулежи примирја живи се као у катакомби. :

Омрт у рату је моментана, падне се од олова. Рат сатире брзо, од њега се умре. У примирју се уништава полако народна снага. Трули се у примирју. Млади људи долазе ми измршавели, ослабеле снаге, тамно-прљаве, маспе коже, покривени крастама, ватпима, нечистоћом На додир остаје на прстима нечистоћа. Народна снага се сатире и пропада. Јад п невоља чита се с њихова лица.

Гледао сам логоре у каљавим ораницама. Свугде барице и блато и ту се простре слама и лежи. Иду заједно са стоком. Равгрну блато или снег, наложе ватру и около седећи дремају. По мрачним нечистим ћумезима турских вароши абију се по неколике десетине људи. Дим, нечистоћа и смрад рађа болест и сеје невдравље међу те људе.

УН

Другог дана мобилизације прошао сам послом кров свој срез. По пољима се беру кукурузи. Нигде мушке одрасле главе. Жене и деца раде. У тридесет кућа наше породице свега четири одрасле мушке главе остало — вели мп један сељак.

Све је отишло, отишло у туђу, далеку вељу, отишли не знајући да ли Бе се и кад ће се стога пута вратити. И ипак се отишло крепко. На дому су остали с надом да ће се отишли вратити. Али пролаве дани, недеље и месеци, а војна се не свршава, отишли се не враћају. Поља необрађена, изненађено чекају свога ратара, да их заоре ралицом Нема сељака, да мирну њиву заспе семеном, нема сејача да, семеном оплоди земљу. Отишао је ратар, да туђе њиве разоре, отишао да буде сетва и жетва. У дубоком су ћутању црне њиве као да туже за рукама вредног обделача, који је далеко у Албанији или под Једреном. |

А у срца заосталих стараца и жена увлачи со полако бојаван да ће њива остати необделана, бол,

њ