Жена

се пратпо отуда, бпо је толико послушан и добар, колико је пре био упоран п неваљао. Ову поправку, ову знатну промену на њему, мати приписиваше сравмерно већој благости у васпштању енглеском.

ај .::

Душа српске жене._

— Слика. —

Написала по истинитом догађају В. М. А. Нови Сад.

Тихо јесење, рано јутро. У целом селу још потпуна тишина. Само у кући сиромашне, али вредне удовице јеле, тамо већ при крају лепог шајкашког села Н., гори лојаница, а вредна се снаш' јела устумарала по својој малој, сиромашној, али чистој и спретној кућици, те се жури, да посвршава прве јутарње послове. Иде по кући хитро, али тихо, да не би пробудила своја два сина, већ прикладне момчиће. Нека их, нека се још мало одмарају. Синоћ су доцкан стигли кући са орања од газда Миркових, где раде у надницу. Данас их чека тај исти тешки рад, па треба да се ваљано одморе, да не би убрзо истрошили своју млађану снагу. А она — она је већ навикла и ранити и одоцњавати, а увек у послу, јер ко ће се бринути за њену сирочад, ако неће она — мати.

Остала је рано удова са своја два сирочета. Старији тек што је проходао и протепао, а млађи још на сиси. Није се хтела удавати, иако се јављале приличне прилике. Није хтела ради своје дечице. Очух тек није отац. Савила се око своје дечице, пазила је оно мало сиротиње — парче кућице — радила је другима од јутра до мрака, па често и дубоко у ноћ, само да би заранила своју дечицу. И својим вредним, неуморним рукама отхранила их је. Дочекала је, да се већ и замомче и оснаже за рад. Сада зарађују већ и они, али су веће и потребе. Нису, истина, ни гладни, Ни голи,

ал тек ипак, што но реч, тек да се ухвати крај с крајем. Па ипак су све троје задовољни. Здрави