Жена

282 ВЕНА

су, радени, никоме нису ни криви ни дужни, па шта ће више.

Но од јутрос као да се на ведром челу снаш» Јелином свио неки облачак бриге, туге, нелагодности. Иде по кући, ради, но час би по застала, упрла укочен поглед у једну тачку, замислила се. Па онда би се тргла и продужила свој рад.

Спремила је све по кући. Очистила је и одело својих синова, каоне им опанке, намазала их машћу, спремила им торбице с јелом. У том закукурекаше и петлови. Понегде зашкрипи ђерам. Негде лане псето. — Буди се село. Уђе у собу да пробуди децу.

— Стево! Јово! Хајде, рано, устајте у име божје! Свиће.

Деца скочише. Брзо се реде, треба на рад.

Данас ће свршити орање на њиви газда Мирковој, па ће добити наднице. Мати им помаже у спремању и чисто их соколи, да што пре пођу на радњу. При поласку, кад су је пољубили у руку, још им налаже:

— Пожурите, децо, да што раније свршите. Па чим примите надницу, дођите кући.

Сувишна је та јој опомена. Синови су јој ваљани, вредни и штедљиви. Неће ни један ни новчића потрошити без знања и дозволе материне. Али снаш:" Јели тек тако данас нешто дошло, да их и нарочито опомене.

Кад су јој деца отишла, одмах се и сама латила посла. Наместила је постеље, па одмах села за разбој. Треба откати за кућу, а понешто ће се моћи и продати. Њиховој сиротињи добро је дошао сваки новчић. Ради вредно, не диже главе с посла. Али је нешто узнемирена. Онај облачак никако да јој се сиђе са чела. Чим би ко прошао крај прозора, она се трза, диже главу, ослушкује. А кад би пролазник одмакао даље, чисто би јој одлахнуло, те се опет лаћа посла. Тако узнемиреној чини јој се, као да време не одмиче. Нестрпељива је. Волела би, да се већ ближи вече, да јој се деца врате.