Жена

Мала БКруша није велико село. Куће већином чатљаре, по која камена кула. Ту је сад општински суд. Село је некад било сасвим српско, и име му о томе сведочи, Али зулум је једне растерао, друге поарнаутио. Остало је свега неколико српских кућа, које ништа није могло раселитп, али које су се одркавале само пријатељством са Арнаутима и примајући ношњу и обичаје Арнаута.

Војпшке смо сместили на преноћиште по кућама, Ми смо заувели општинтку судницу.

Још је био дан. Позваше ме да посетимо једног Орбина, старца од 05 година. Један наш капетан бпо је у овом селу раније ради раворужања и био је гостољубиво примљен и дочекан у дому овог старине.

Одосмо тамо. Чича-Никола је сав бео као овца, али не изгледа даје старији од шесет година. Његови стари пребегла су са Косова овамо. Од зулума су бежали да на зулуме дођу. Он има велику задругу, преко четрдесет душа. Окретан, необично интелигентан и свеж старац. Причао на је, вачињавајући пријатном шалом, најозбиљније ствари. Частио нас кавом, Непрестано причао и радовао се као дете показујући нам своју слику, фотографисао га један официр. Мало по том уђе му и жена, мала, ситна старица. Из лепе седе главе, гледала су два жива, паметна ока.

Разговор се п даље наставио у шали и смеху. — А несте пмали борбу данас запшта старица.

— Не.

— Отра ме је п жал ме је. Виде један аскер порамљује. Мислела сам рапу је добија, Ја често гледам аскер и жал мп је кад видим болног и бледог. Кад видим болног и рањеног, срце ми плаче. Јадно мајке, јадне жене, јадне сестре! Њи ли ми је најжалије, На њи мислим, кад видим аскер, да иде болан. Мен: ме су сви код кућу, п синови и унуци. А там далеко јадне мајке без синови, јадне жене без домаћини, јадне сестре бев браћу. Калос ми стегне у груди и плачем. На мајке, на сестре, на жене ми слим и плачем.