Жена

236 ВЕНА

И у светлим мудрим очима старичиним блистале су сузе—сузе искрене самилости и сажаљења, суве _искреног бола за животима, младим жпвотима, које је уништпо рат, сузе мајки, жена и сестара, сузе дивљења и захвалности.

Ђаковица, фебр. 1913. др. Ст. 8. Ивг

(и: С пролећа.....

У башти цветаше јоргован. Дивни мирис улазаше кроз широм отворене прозоре у елегантно намештену собу за пушење. У наслоњачи сеђаше окружни начелник, човек од својих 36 година. још млад, па ипак већ од неколико година начелник. Та он је од увек био љубимац фортуне, никада још није осетио шта је то: за нечим чезнути, па не постићи. И сада му око усана лебди осмех, док лепим црним очима праћаше колутове своје хаване, коју у руци држаше.

Крај прозора стајаше му млађи брат, читајући пажљиво једно писмо.

„Па како си се решио 2“ упита прочитавши га.

„Пристаћу“, одговори начелник. „Зар то не би била од мене глупост, да такову сјајну понуду одбијем 2 Имање то вреди на две стотине хиљада, а то није маленкост. Уз то се даје живети. Па још та протекција!“

„Све је то лепо, али хоћеш ли се ти осећати сретнимг Љубиш ли ти ћерку тог благородног господина 2“

„Љубав! ха ха; — заиста види се да си млад. Зар се од љубави може живети 2“

„У томе смислу живети, као што ти мислиш, не; али је она најврснији зачин живота. Она не да да дух клоне, она је неисцрпими извор истрајности; она блажи све тешке ударце живота, она живот животом чини“.

„Ти си свагда био идеалиста, наша су се уверења у то! тачци увек разилазила“, одговори начелник .