Жена

ЋЕНА 825

Па да би се умилио Својој ружи, своме миљу: Из све душе мирис је, Мирисом је он грлио.

А охола ружа бела Занесена миомиром

Кад икад би у сутону Наднела се над јасмином.

А кад с јутра сунце гране: Крај учини ружа срећи.

— Ситни цвети у јасмина Постали су тад: још блеђи.

Торонталсигет. Јелка.

Ри

Звезде....

Гледам звезде како трепте, Како им је диван сјај; Гледајућ их из груди ми Отимље се уздиса!.

И на небу моје душе

Беше негда звезда рој. Трепериле и светлиле Баш ко у висини тој.

Ал" не беху стајачице, Мало — па их нестаде Преоднице, све до једне, Мало сјале, изчезле.

Остало је тавно небо А у души тишина.

Како чудно одјекује Младом срцу празнина!

Торонталсигет. Јелка.