Жена

324

ВЕНА

Ал' каква песма2! Други јој гласи, Кроз кости дере јаче и јаче... Некад се смејо кад мајка пева,

А сад кад пева — мора да плаче.

До сад му мајка друкчија била, Он не зна шта је црно ил' бело, Али му дође туга и сета,

На њој сад увек тавно одело.

Дал га то мајка мази ил вара!

Страшно га стиска! А дете слути,

Када га тако стиска и дави, Да се на њега ништа не љути.

Сиромах браца .. Али кад снове детинске снева, Осећа, слути, да живот од сад, Од њега тако много захтева.

Сад му већ мајка мирније збори: У светом часу мајка те роди, Соколе сиви, мајчина надо,

Нека те мис'о бабина води.

=

Неверница.

У једној су башти расли: Бела ружа, јасмин бледи. Холој ружи годило је

Кад је јасмин дуго гледи.

А сиромах јасмин бледи Увек гледо лепу ружу, Па занесен њеним бајем Опила му љубав душу.

· још не зна речи,

Ахил.