Жена

ЖЕНА 398

— је ли живо

-— Жив је...

Старица се трипут прекрсти.

— О Боже, теби хвала...

Па ће одмах запитати:

А внаши са где јел.

— У болници.

— Рањен 2

— Јесте стара... рањен је.

Њој лакну. Поглед и чело се разведрише, а мисао у дну душе благодари Господу: само кад није оставио своје кости на бојном пољу, кад није погинуо...

Овај глас из општине оживе старицу и она прену. Све јој некако лепо изгледа. Као да је сама борбу издржала, осећа се ослобођена слутње и неисказана страха. Весела, радосна сама себи говори:

— Рањен... ако, нека је.... и треба! Само кад је жив. Баш волим што је рањен. То је јунак. Какав би ли то војник и борац био, био у рату, а није ни рањен... Баш нека што је рањен... има се чим поносити. А рана биће па ће и проћи... само кад је он мајци жив и здрав...

Брзо отрча у вајат да изнесе бардак с ракијом да почасти чича Милисава. Нешто јој игра у недрима, широко у грудима и топло, запевала би од лакоте и радости.

— Слушај, мајко, говори јој послужитељ Милисав, син ти је у Београду, у болници ...За лесе“ так дана иду неки наши људи из села, иде и председник, па се опреми и ти, ако хоћеш, да пођеш с њима да видиш сина...

— Још питаш да ли ћу поћи. ја шта ћу!

Свих десет дана старица жури и трчкара по кући Спрема понуде свом јединцу. Ту је нога, гибаница, нова преобука и чарапе од беле вунице са шареним цветовима.

Рашчуло се по селу и околини за јунаштво њенога Јеврема. Далазе гости, суседи с близа и далека да старицу поутеше, да је мало разговарају и