Жена

392 ВЕНА

јатељ на висовима, а српски борац у сред долине, незаштићен. Запишташе трубе, грувају топови, шиште гранате, небо и земља као у огњу да су. А кроз ту урнебесну хуку чују се узвици: „ура и јуриш!“ ... Писар чита опширан извештај борбе на Бакарном Гумну; сви с пажњом слушају, нико се на старицу и не осврће; нико је и не примећује. Застала и она крај врата, слуша и она шта ћата гласно изговара, али ништа не разабира, ништа не разуме. Нешто јој хуји у ушима, бруји, тутњи као да многобројне челе зује. Час јој пред очи пада мрак, час јој засветли, чисто је засене светлост, после чега још мање види и разазнаје . . Несрећну и тужну мајку захватила нека тајна тугаи дрхтавица. Увртила је некако у главу, оне вране. што последњих дана падају на орахе у њеном дворишту некако јој наговештавају чудне, страшне вести, од којих јој се душа још више замрачи.

— Није добро, шапуће она... оне црне тице не слуте на добро.

Не прође ни недеља дана од крваве битке, а стигоше први гласови са самог ратишта: донели их сами рањеници. |

Болнице препуне рањеника, рањеници пуни прича и доживљаја. Сваки има нешто да исприча, некакав страшан догађај да изнесе. Одоше гласови као да их тице или ветар разноси по целој земљи. И најудаљеније село сазнало је за ужасну борбу на Бакарном Гумну.

Општински служитељ чича Милисав испаде једног дана пред старичину кућу. Домаћица истрча неубрађена, а срце јој дрхће као у преплашене сенице.

— Шта је побогу, Милисаве2

— Добро је · .. не бој се.

На сувим старичиним очима указа се светла, влажна кап испод трепавица како избија.

Она склопи суве руке и приђе му ближе.

— Еда ли што за мога јеврема, говори богати шта је |

— Кажем ти: не бој се, добро је.