Жена

480 ЋЕ НА

горе доље по Паризу, занимаше је необично. Дјеси се једном, да она да једном кочијашу наполеондор (20 динара), и он, видјећи је скромну, у црно обучену, жалосно рече: „Ох, сирота моја кћери, ја вам не могу то вратити.“ Марија се на то насмија и оде задовољна. У вече, пошље дугог цртања, кад би је очи забољеле и кад би готова била да се запл аче, онајје 0блачила своју свилену хаљину и ишла је у позориште да чује своју омиљену „Херодијаду“, или, пак, међу људе, да сваког изненади својим енциклопедијским разговором. Марија, одана својој милој вјештини, не мишљаше више на љубав. Њени учитељи: Г. Жилиан, Тони — Роберт; њени савјетници: Г. Бастијан Лепаде и други, улијеваху јој највише наде. Редовно је она од 1880. до 1884. године излагала по салонима своје радове. 1884. поново би она добила медаљу, али, шта се дјесило: 1883-ће кад су је за једну пастелску слику одликовали, она хтједе да исмије комисију, па веже медаљу једноме псу о реп и, пусти га.

"Најзад, ова млада дјевојка, која носаше капут од двије хиљаде. динара, и чија породица држаше више од шездесет послужитеља, вољела је да црта биједне, подеране, блиједе деране, — сматрајући то за најважније.

једна, међу првим њеним композицијама, бјеше један модел, — једна плавуша, — који престављаше артисткињу, како је узјахала столицу и пушећи гледа у скелет, између чијих је зуба дугачак цигаретлук. Једном ријечи, у цртању бјеше прави реалиста, и њен велики човјек бјеше Бастијан.

Али, некадањи њен назеб и промуклост пријеђоше већ и на сушицу и лијечници, најзад, на жалост! изјавише, да се не може више излијечити. Међу тим, она продужи свој рад на чистоме ваздуху у колима, на зими, не мислећи нимало на сјутрашњи дан. Њена мајка хтједе полуђети од туге; вребајући њене ћефове, куповала јој је по 20.000 франака дијаманте.

Т. јуна 1884-те, оде она у руску амбасаду, а

31. октобра, у 24-тој години, потпуно славна, ис-