Жена

ЖЕНА 419

као дјевојчица од 12 година усхићавала госте своје матере и да је у Ници посље једне отпјеване пјесме преко новина била прослављена, па почне учити пјевање тако озбиљно, да јој је само шест недјеља требало да научи оно, за што су друге губиле по њеколико мјесеци. Али њени професори из Италије чињаху јој мало комплимената; то јој се учини подозриво — она хтједе сазнати истину. По доласку у Париз, једна њена пријатељица, замоли славнога Вартела, да јој даје лекције, јер, рече, њени родитељи желе да сазнају њену музичку будућност. Вартел се тога прими. Она му ускоро пошље једну хаљину од сиве батисте, а он задовољан поручи јој да ради, и да се доброј будућности нада.

Једне вечери, кад су гости одлазили из њене куће, замоли их она, да се врате. Учитељ је погледа: „Гле, како је она љупка, добра, биће то њешто занимљиво!“ — Вартел се громко смије —: „За ово, Госпоице, како вам рекох, треба имати, гласа, треба талента!“ и опет се уозбиљи.

Проводећи толике ноћи у слипингну (вагон са намјештајем и постељом) на путу из Рима до Москве, Марија јако назебе. Па гдје ће јадна наћи времена, стрпљења, да се брижно његује 2! Бадава и доктор Потела, и сунчање, и љекови, и све, она потпуно промукне, или, боље рећи, она не би никад Аделина Пати!“

Остајаше још само сликарство. Како то бјеше посљедњи излаз, ваљало је, дакле, да бар туна успије. У осталом, зар она није увијек претендовала, да све врши боље и брже него други2 Почне она озбиљно и овај рад. Никад млада дјевојка, знојем зарађујући себи насушни хљеб, немаде више енергије и жестине, него ова, гоњена жељом за успјехом. Она ступи у „Академи Жилиан“, али не као љубитељ: долазила у јутру њеколико сати, посље подне поново и у вече, кад је пратила накнадне часове. Код куће она се вјежбаше брзим скицама, а о ручку читаше књиге од Плутарха, па све до Золе, — читала је шта више и за вријеме свирања. Елем, овај јадан живот: трчати