Жена

Па ВЕНА

— Зар да га тамо побугараше 2 пита она. Ето чиме су почели. Да се не зове више Растко, него Ратко. Растко се звао Св. Сава у детињству и био је син великог српског краља Немање. То нам је толико пута приповедао мој отац. А ко је био Ратко, то нико не зна. А наш Растко је већ израстао из школе.

— Шта знамо2 каже он мало после, — траже га. Ти видиш каква је ово невоља. Ту игра глава. И то моја глава. Теби неће ништа, јер си жена. За све одговарам ја. Какво се коло направило, у такво морамо и ми. Ако дође српско време, ми знамо да смо били Срби. А док је ово бугарско време, морамо с њима. Ето сви тако, па морам и ја тако.

Она заклони само рукама очи, да јој се не виде сузе и оде. На све би му одговорила. Ал' кад јој је казао, да ту игра његова глава, јер њој жени неће ништа, на то није умела одговорити. Зар да му каже: — Боље и то него овако, то није могла. А да се тицало њене главе, она би знала шта би. Она је схватила сву тежину онога насиља, које са комитским четама у позадини, хоће да одвоји децу од њихових предака... Она то тако можда не би знала казати, али је то јасно осетила. Нико толико жао жена не трпи неправде и насиља. Ал' нико као она не мрзи насиље и не заборавља га.

ЖЕ ж

Од Растка постаде Ратко. И њему као то да не беше мило првих дана. После се навикао. Али су то дете раздирали и иначе на две стране. На једну страну школа, на другу страну мати.

Школа је бугарска; и сви који је посећују, Бугари су. Тако је приповедао учитељ.

У Маћедонији има Турака, има нешто мало Грка, има нешто Цигана, али већина Бугара. Срба нема. И они који живе у Србији, већином су Бугари. Ујутру говори учитељ о Бугарима, после подне о Бугарима, данас о Бугарима, сутра о Бугарима и то тако недељама, месецима и годинама. Па их онда