Жена

ВЕНА 549

Гајић, седајући. — А! Наталија, после мале паузе. — Па лепог · Гајић, уздишући. — 0!

Наталија. — "То је свег Али, ви нисте довољно брбљави ва једног народног посланика!

Гајић, као горе. — А7!

Наталија. — Ја сам очекивала да ћете ви отпочети ону вечиту песму, којом сте ми пробијали уши баш од првога дана, када сам имала ту несрећу да се упознам са вама.

Гајић. —— 0!

Наталија. — Кад велим несрећу... претерујем

Гајић. — А!

Наталија. — 'Го је било у лепом Дубровнику. .. у морском купатилу... ви сте још тада били секретар Првостепеног Суда... има већ од тог доба три године... за време једног врло топлог дана месеца ав-

густа! Ја сам се била шетала са господином контом Ивом Љубановићем, мојим мужем, по песковитој обали.. Сунце се тек родило било... и растреспвало је по плаветном небу своје златне искрице.....

Гајић. — О!

Наталија. — Одједном, ја вас спазих у води...

Гајић. — А7!

Наталија. — Час секући немпрне јадранске Раде ен

Гајић. — 0!

Наталија. — Час опет спокојпо одмарајући се на њима. 5

Гајић. — А!2

Натаљија. — 'Тада ми се учинисте лепи врло лепи!

Гајић. — 0!

Наталија. — Мој муж је онда још бпо у животу. Гајић. — А!

Налпалија -- Он беше ружан — да, ружан ко Андрејевска ноћ!

Гајић. — 0!

Наталија — Алп је био добар — врло добар, ко хлеб.