Жена

ВЕНА _ 589

Језик у служби народној. |

Ако хоћемо да говоримо о српском језику, прво се морамо сетити своје Српкиње матере, од које смо га наследили,

Слатко је име мати и слатке су речи њене! Још кад би се могли сетити свију онпх милих речи и првога тепања, којима је мати обасипала своје чедо, док смо били мајушни п нисмо внали да постојимо, како би тек онда умели да проценимо матерпну љубав!

Док је дете део материна телаи не даје од себе гласа, усише у себе првом храном дар говора и јача говорне органе, да после, кад добије ваздуха у слободи, својим грлом објави свој, самосвојни живот. Мати је срећна, што се растала детета и што му је живот дала, па у заносу материнском говори му и тепа, а детешце окреће главу онамо, откуд глас долази. И то бева тако данима, месецима, годинама. Најпосле се п детету дреши језик и пред гласове а, 0, е... што је знало да виче и гуче, додаје напред 6, п, т... и тако слаже слогове, а од њих прави речи, прво непознате, без значења, баш као да се хоће да руга мајчином тепању; па после долаве на ред речи повнате, које значе нешто, п ми у њима видимо материне речи, Детету се одрешио јевик и оно почиње да говори матерњим језиком.

Како је матери слатко чути, кад јој дете говори њеним језиком! Да може, уписала би му у речник одмах стотине речи, али — доћи ће и том време.

Уз језик посисало је дете мајчиним млеком и друге особине, које му дају права, да се назове чланом свога народа. А јевик је тумач свију тих особина, језиком потврђује, ко је п чијп је. Јевпком се споразумева са својим најближима, са својом најрођенпјом околином. А касније ће увидети, да је род рођена са свима својим племеницима, који истим јевиком говоре, као да су га од његове мајке научили,

Како је мило човеку, кад није самац, кад је у друштву, тако му је мило и још милије, кад чује да