Жена

598 ВЕНА

буди, како сунце пзобиљно шаље светлост п топлоту и пајмањем и најнезнатнијем створу божијем, како се сви ти створови објасјани сунцем, облаче у непзказано дивно шарено рухо и како захвално велпчају п славе ту велику природу.

Надимају се и шире груди човекове, препуне благодарности за ту превелику и прелепу љубав неба и вемље, рађа се и буја и у њему љубав, која га полако свега обувима, да тронут до вуза помишља да би био најсретнији, кад би могао сав свет пригрлити

на груди своје. Неизмерно сретан што живи и може да, гледа и ужива све ове дивоте, осећа да нема жртве, које му срце не бп радо принело, препуно сада пресветле п свете ове љубави, која му се обилно па срца прелпва на све створове света. Свестан је, колико срећеп љубави може да прими срце човечије, и неисказано је сретан са тог вавнања, То је господо п госпођице, љубав пробуђена божанским огњем. Само она п таква неизмерна је, права п истинита, вечна и једина. Све друге, које се рађају ван светлости лажне ву. — Може ли се господо п госпођице љубав, која се вачела и родпла при месецу и месечини и са помагачима њиховим, п сравнити само са овом љубављу, коју сада споменухг Па опет се овом месечевом љубављу понајвише сви ви усхићавате и у песмама је опевате као нешто надвемаљеки лепо и узвишено...

Па да је погледамо, каква је она у суштини својој. Да видимо под чијим се окриљем рађа она и шта је изазива. Џромотримо најпре месец, главног заточнпика ове љубави. Сетпмо се само како се рађа он. Сетимо се како излази ово наличје лепе слике, п овај најопаснији заводник младости. Неосетно као лопов искаче из заседе, кад му се најмање надамо, без румени стида и срама појављује се п рађа го голцат, блед и леден као смрт, провлачи се аветињски кроз грање и преко кровова, сиренски мамп болесне мозгове, једне да по врх кровова лутају њим, а друге да својим прљавим рукама краду и пљачкају пмање п част здраве, вредне и чисте сунчеве деце. Дочепав се неба полако се истеже са шпроким окамењеним осмехом као стари врачар, спотпичућп се свакп час преко сп-