Жена

А КОБРА 591

деним гласом, — Менп је месец п месечина после сунца п дневне светлости, као кад би ми неко ипзнео неискавано дивну слику паје дуго држао пред мојим очима, а ја, сав очаран њеном лепотом, не моту да је се нагледам п да јој се надивим, и што је дуже п позорније гледам, то налавим све нове и нове чари у њој, жељно је гутам погледом, а тај неко, као влобип — пакосник, док сам још у силном заносу уживао у слици незасићен њене лепоте, наједном преврну ту дивну красну уоквирену слику. Изненађе на ме, 6 ове нагле и велике промене, врло непријатно дирне оно грубо платнои необојене даскеоквира на полеђени, из којих се као искезише на ме добро укуцани п пекривљени чавли... Ето тако на ме утиче, после сунца п дневне светлости, месец п месечина!

Све друштео тихо ваграја, неугодно дирнуто овим поређењем, а Зорка, зину да крикне, али се само вагтрцну, и мало се јаче уви у свој огртач. Осећала је грову од тих речи. Пувуче се јаче у сен месечине, јер се бојала, да јој црте лица сувише не би одавале мисли,

— Да, господо п госпођице, тако вам је то с месецом и месечпном! А сад да видимо, како је са сунцем п дневном светлошћу; Како је дивна и заносна само слика зорег! Како се само пуна стида рађа2! Сва румена трепери у здрављу и свежини! Облачи сваког часа све светлије и светлије рухо, док напослетку блистајући се од сјаја, свој васељени на видику, не разгрне нежна недра своја, у која жудно прима сунце, светлог љубавника свога. Овој небеској љубави зоре и сунца, зарадује се од срца сва васиона. Од силне радости, проли та васиона суве радоснице, које у виду росе окитише траве, цвеће и дрвеће, па тако обасјане сунцем засјаше се као милијарде смарагда по свој васељени. А пробуђене птичице, сагледав обпље неископаног овог богаства и милости божје, вапеваше најумилније и највеселије песмице своје, поздрављајући ову небеску љубав, која рађа и даје живот васколиким створовима оца, небескога. Човек, пренеражен божанском овом лепотом, задивљено гледа, како се сплно живот