Жена

БР БГА . 607

Снове људске ваља саслушати, јер су они огледало мисли.

Пастир (устаје држећи штап свој). Огледало најмилијих мисли Што нам наши оставише стари. Но сад слушај, слушај славу снова Ноћашњијех, жељно чеканијех. Ево овђе на студену каму Бијах лег'о на мраморје славно, На темеље Самодрже цркве, Док ме санак уморна не сломи. И тад старче пред очима овђе, Бљесну свјетлост као сунце златно, Удри њеко мачем по стијењу И ускрсну Самодржа црква, Подиже се до неба високо, Врх ње златан крст се заблистао... Тад на врати свештеник се јави, С царским скиптром и двоглавим орлом, Сиједа брада лелуја се тихо, А ведар му поглед мислиш с:јече, Земља поче по Косову пуцат, И из ње се појавише мртви, Изумрли косовски јунаци. ја задрхтах, када царство виђе! Све велможе, и владике сиједе, Цара Лазу светитеља сиједа. За њим уста Милош Обилићу, Милан-Иван, Реља од Пазара, Сиједи Јуже с девет Југовића, Виђех крсташ у Бошковој руци, Виђех, старче, новог младог цара... Виђех мача силнога Душана, Виђех стијег ускрснулог царства, Биђех — старче Бранковића Вука, Издајство му вјековима живи, И он пође уз господу царску Да покаје некајане гријехе...

(стаде за часак и замисли се, а у томе га прекида калуђер).