Жена

| рока

И гле сада... куда ли се дједе Дивна слико, слатке мелем ријечи...

(У том тренутку долази један калуђер, сијед и уморан сједа на развалине цркве. Узима и преврће бројанице. Слуша и гледа у осамљенога пастира. Он даље говори.)

Зар још једном васкрснуће царство,

Стјег Душанов... Круна алем сјајна...

Зар ће крсташ кроз Косово винут

Ка Вардару и царскоме Скопљу

Зар, о Боже... (тужно одмахне главом.)

Снијевах, снијевах... јава то не беше...

Неће, неће, ускрснути царство... Калуђер (дижући се са камена, прилази ближе и тихо про-

говара)

Шта је теби раздрагано дијете,

Шта то збориш «го да сиђе с ума...!! Пастир опази старца, похита руци и измичући говори)

Не дај Боже, игумане стари,

Ум не мркну, но ћу причат редом,

Што ми на сан ноћас долазило,

Те ћеш чути како чудан бјеше,

У њем лежи неко знаменије.

Калуђер (љуби га у чело, сједа на један камен развалина.) Пастир : Слушај оче, па тумачи снове, Ако би се тумачити смјело. Јер је тешка садашњица наша, Ум што роди то пушка сахрани, Писнел' чедо у колијевци нашој Камом њему заглушују врисак. Зрела старост жељна Србин бити, Умријеће у братскијех руку, Ил ће коноп затегнут' на грани... Ваља виђет не слушали ко год (обзире се и гледа) Свијетлу причу најдивнијег снова, (крсти се) Најдивнијег међу сањаними... Калуђер (радознао, гладећи браду примиче се, намјешћа длан окрај ува. Нестрпељиво.) Хајде дијете не дангуби стрепећ, Од зла горе никад бити неће,