Жена

АЕ НОВ 605

(окренувши се Генију)

Стегни балчак и завитлај њиме, Тресни земљом и пробуди звона, Са звонара прастарих и пустих. Звон нек јекне новог васкрснућа, На Истоку тамо ти је царство, Царство твоје, твоја величина...

Историја спушта десну руку на главу Генијеву, он клече. Са висина спушта се лаворов вијенац. Бакони каде. Сиједи се свештеници враћају у цркву, звона у даљини једва да се чују; тихо јече. Велможе са кнезом улазе у цркву. Историје нестаје. Геније клечи. Кнез стаје на вратима и дигнувши очи небу, тихо говори;

Ено сунца иза оних гора,

Ено снаге што ка небу сијева,

Ено Срба, осветника дДИВНиХ,

Ено зора већ трепери плава,

И ја видим наше васкресење... (одлази) Геније устаје и полазећи у сусрет зори губи сеу даљини. Цркве нестаје. Све мирно и почима зора да плави. У даљини кукуричу пијетли и сунце злати жуте гранате дубове и ситне шипраге по Косову.

Пастир се буди. Сунчев зрак трепери му на лицу. У близини блеји крдо оваца. Он трља очи. Устаје...

Пастир (долазећи к себи, скида капицу и гледа у около), Шта бје сада, куд нестаде мис', Куд одоше велможе — господа, Видјех ли ја честитога кнеза 2! И војводе и ликторе царске 2! И Милоша, Рељу и Милана, И Ивана... Срђу Злопоглеђу 2! Марка силног, и господу царску, југа старог и соколе дивне Бошка младог, сву државу давну, Бранковића, издајицу Вука... Влатковића босанске велможе И Угљешу... И Страхињу Бана !>